KOLO-ROD-NI: Konstruktivna dvosmislenost – Raison d’être Vs. Raison d’état

KOLO-ROD-NI: Konstruktivna dvosmislenost – Raison d’être Vs. Raison d’état

Piše: Mirjana Prljević

Nedavna izjava specijalnog predstavnika Evropske unije za dijalog Srbije i tzv. Kosova, Miroslava Lajčaka da se dijalog vodi, diplomatskim rečnikom rečeno, procesom izraženim u pojmu Konstruktivne dvosmislenosti, za koju istovremeno kaže da ga ne odobrava, podsetilo me na jednu ozbiljnu diskusiju koju smo vodili na zatvorenim panelima stratega jednom prilikom u Parizu. Naime, dešavaju se s vremena na vreme, takve situacije koje sukobljavaju dva važna razloga ili srpski rečeno, rezona našeg postojanja, kako na nivou čoveka, tako i šire zajednice. To su pojmovi Raison d’être i Raison d’état.

Raison d’être označava razlog zašto postojiš ili okolnost koja opravdava postojanje nečega ili smisao nečega. Ono vam daje lični odgovor na pitanje zašto živite?

Raison d’état označava državni razlog ili nacionalni interes. Ono vam daje odgovor na pitanje zašto neko ko upravlja državom kaže zašto treba da živite?

Od Makijavelija do Kisindžera uočavaju se dve osnovne razlike u savremenim shvatanjima nacionalnog interesa: autori koji smatraju da nacionalni interes objektivno ne postoji, veće je to ono što država, tj. „donosilac odluka odluči da jeste“, i, autori koji smatraju da je on dat i trajan, te da postoji bez obzira da li ga kreatori politike i stanovništvo uviđaju ili ne. Nikolo Makijaveli je smatrao da je politika sfera društva, koja je u potpunosti oslobođena morala i koja je usmerena na osvajanje političke moći i vlasti, kao i na održavanje istih. Tako, Makijaveli smatra da je potrebno ispuniti nekoliko uslova da bi jedna vlast bila stabilna i jaka. Ti uslovi su: vlast se mora oslanjati na silu i sila se mora primenjivati kad god je nužno; moraju se pronaći elementi koji će ujediniti društvo, a to su zajednički interesi ili problemi; vladar uvek mora odlučno da deluje i potrebno je postojanje jake nacionalne armije. Žan Boden je u svojoj teoriji proučavao odnos između društva i suvereniteta. Smatrao je da je država zajednica velikog broja porodica, koja je opremljena suverenitetom. Ukoliko nema suvereniteta i javne vlasti, država se ni po čemu ne razlikuje od drugih ljudskih zajednica. Suverenitet je najviša moć u društvu. Suverenitet i moć vladara su neograničeni i on ima pravo da donosi zakone kojima se uređuje zajednica i koji imaju prednost u odnosu na običaje i tradiciju, tj. mogu ih ukinuti. Ono što je izvan suvereniteta su religija, moral i privatna svojina. Tomas Hobs je u svom delu „Levijatan“ sistematizovao teoriju koja se bavila osnovnim principima na kojima se temelji politički poredak. Hobsa i teoriju državnog razloga povezuje pojam suvereniteta i društvenog ugovora. Hobs je u političku teoriju uveo dve novine. On je retematizovao klasičnu teoriju o odnosu prava i dužnosti, jer je smatrao da u osnovi društva moraju stajati prirodna prava, koja ne proizvode nikakve dužnosti, i drugo, retematizovao je shvatanje o odnosu pojedinca i društva. Pretpostavljao je da između pojedinca i društva nema dodira, te da je pojedinac nastao pre društva. Henri Kisindžer finalno definiše da doktrina državnog razloga podrazumeva da dobrobit države opravdava sva sredstva što se koriste za njegovo ostvarenje; srednjovekovnu ideju o univerzalnom moralu zamenio je nacionalni interes.

Činjenica je da kada se ova dva principa razvoja jednog društva sudaraju u svojim značenjima nastupa diplomatija sa svojom konstruktivnom dvosmislenošću, baš kako se nama dešava danas. Pitanje je čija će sila promena biti veća, sila duha i mudrosti pojedinca koji će napokon sebi odgovoriti na pitanje: Seti se ko si, što bi rekao Aleksandar Hengl, ili sila države koja propisuje Mere i sprovodi svoje Namere? Ili ćemo pak doživeti da jednog lepog dana baš ta kratka ali moćna rečca ili postane sveprožimajući princip u kome svaka dualnost nestaje i mi shvatimo da smo svi Jedno.